Учесници:
Весна Михаиловић, аутор
Велимир Ђуровић, уредник и рецензент
Владица Миленковић, за издавача
—
У издању Књижевно-уметничке асоцијације „Артија“ објављено је измењено издање романа „Даница“ Весне Михаиловић, како би роман био представљен у пуном сјају, без пропуста који су пратили прво издање.
—
„Људи дају својој деци онолико колико су сами примили од својих родитеља. Ти ниси могла више”, говорила је др Љиљана Поповић, жена која ми је била потпуно позната, иако је никада нисам видела. Изашла сам из њене ординације у којој сам већ била, а нисам, и није дéјà ву…
Помислила сам: Боже, када бих могла да напишем књигу, да моја деца разумеју мене, а ја своје родитеље. Бескрајно сам захвална Створитељу на благу које ми је дао на чување, и вама који сте ми најлепши и најтежи животни задатак учинили лаким. Ви сте окосница свега што јесам, што ћу бити, мојих мисли и мог живота.
С љубављу!
Ову књгу посвећујем људима који су ми помогли да преузмем контролу над својим болом, Снежи, Биљи, њиховим дивним породицама и мојој Сандри.
Могу ли чврсто склопљени дланови у молитви да зауставе лавину прошлости?
Аутор
—
Шта на крају рећи?
Одавно ме није растужила књига као овај роман Весне Михаиловић. Читајући, нисам могао да издржим, да не изађем, одем, да не смем да се вратим књизи. Није га лако читати, а да се буде равнодушан. Немогуће је то. Исто је немогуће испустити га из руку, кад се настави са читањем.
Весна Михаиловић поседује толику литерарну способност да нас уведе у радњу, да нас учини саучесницима радње. Е, због тога, док читамо роман, морамо имати доста читалачке снаге, морамо, бити један од ликова романа, а не само формални читалац. Невероватни обрти, невероватне супротности у карактеризацији и описивању радње и ликова, као носилаца фабуле романа. Списатељца је приказала једно време и људе у том времену као учеснике и носиоце тешког традиционалног бремена. Са ове временске дистанце, изгледа све невероватно – невероватно, а истинито.
Ако пођемо од Реље и Миле па до Данице, Сава и Вање, имамо једну невероватну слику живота људи, људи који су се борили са животом, са мучним животом. Такву борбу са животним проблемима, препрекама, могли су само овакви људи да издрже. Невероватно, како рекох, али тако је било. Очигледно се уочава да је за основу романа Весна употребила истину. Та и таква истина не може читаоца оставити равнодушним. Једноставно, радња нас увлачи у радњу, почињемо да реагујемо. Застанемо са читањем и наглас коментаришемо поступке појединих ликова. Читалац не може, а да не реагује на поступке Светоликове. Не може, а да не заштити Јелену. С друге стране, како се не дивити Јелени, како не учествовати у њеном јаду, муци, па и пороку. То трпљење могу само такви ликови да издрже, да се боре са животом. Може јер је то било вучје време, време страдања, а нарочито страдање жене. У целој генези једне породице, жена страда, трпи, бори се и побеђује.
Ликове овог вредног романа не можемо посматрати ван времена у ком су живели. Читати овај роман, значи, читати једно време, које не знам да ли се у Србији променило. Трагично је време у ком трпи и страда лепши и нежнији пол. Трагично, кажем, јер је управо то нежно биће носилац породице која, нажалост, нестаје. Мушка суровост је одраз примитивизма, појединци би рекли традиције! Не, није то традиција, то је пораз духа, а одраз неразвијености и бахатости. Ту и такву бахатост и суровост Весна Михаиловић слика у роману Даница.
11. мај 2019. године
Велимир Ђуровић
—
Весна Михаиловић је рођена 1969. године у Чачку. Живи и ради на Руднику код Горњег Милановца. Ради као секретар генералног директора у фирми „Рудник” д.о.о.
Ово је њен први роман.
—
Написала је роман, у великој мери, аутобиографског карактера. Важно је истаћи зашто је написала роман овакав какав је написала. Размишљао сам да, док сам радио на њему, одговорим и решим ту енигму. Постоје људи који ћуте о свом животу, па било какав да је. А Весна је особа, пре свега, емотивна, отворена за комуникацију о свему, па и о свом животу. О животу тешком, о сопственим проблемима и борби са њима. Живот какав је живела Весна је реткост. Пре свега, због тога, како је Весна решавала и издржавала суровости и горчине таквог живота. То ретко ко може. Весна је могла да живи такав живот. Све животне недаће је стоички подносила, живела са много оптимизма, много храбрости, много љубави и снаге. Љубав за животом су је одржали, воља за слободом јој је помогла. Унутрашње чемерне емоције је желела да подели са читаоцима, да би их научила да живот без муке није живот.
Сматрам и мислим да је сад растерећена и слободна.
Велимир Ђуровић,
уредник
—
